«Али ти си Црногорац пореклом, зар не?» добаци ми један познаник, сасвим случајно Врачарац. «Не, ја сам Србин... и сви моји преци су били Срби» узвратих збуњујући га, иако је то било сасвим споредно теми разговора.
Други разговор се одвија у друштву двоје Београђана, од којих је један, још већом случајношћу, пореклом Васојевић, баш као што ја нисам пореклом Црногорац. На питање јесу ли моји Црногорци, одговорих да је деда био (Старо-) Херцеговац по рођењу. Ту се Београђанка надовезала случајем свог мужа Никшићанина који слови за Србина из Црне Горе (мада је истини за вољу Никшић дуже био Југославија него ли Црна Гора), схвативши мало боље од васојевичког унука на шта сам правио алузију. Знатижељни Васојевић је онда питао за презиме, Јарамаз, добацих као из топа! Па да, то није црногорско презиме (а шта пак јесте не може да каже ни највећи антропономастичар), већ херцеговачко, закључи он. Тако је себи оправдао то што сам се ја, нецрногорац колико и он, бранио од црногорства, ничим изазван.
Трећи пример је дописивање са публицистом који је доживео својеврсни успех у Србији. Његова интернет презентација с поносом истиче његове црногорске корене, на велико чуђење зналаца! На моју примедбу, сасвим добронамерну и пристојну, да су Дробњаци Старо-Херцеговци а не Црногорци, он експедитивно одговара, на још пристојнији начин, да су Дробњаци Црногорци јер живе у Црној Гори. Међутим, одговарам ја њему да су ти исти Дробњаци дуже живели у Турском царству, као и Срби уопште, па опет нисмо Турци. Нажалост, није могао да нађе времена за одговор на ту моју опаску, вероватно због заузетости писањем новог бестселера.
Лазо М. Костић, статистичар (а не књижевник, отуд иницијал), сличан феномен описује у осврту на соцреалистичке нације. Костић, Кртољанин, истиче да су се многи Бокељи (његови Костићи су од Пламенаца из Црмнице) поносили црногорским пореклом, посебно у Грбљу и Кртолама (где је најприсутнија црногорска струја), током аустријске власти у Боки, док је суседна Црна Гора још увек била српска. Тај понос је убрзо спласнуо и достигао најнижи ниво током послератне државне политике наметања црногорства Бокељима (без обзира на порекло) као оверење о несрпству. Костић, одличан политички визионар свог доба, 1960-их предвиђа догађаје са пола века антиципације: Црногорство ће постати срамотно. Костић је био несхваћени визионар, зато је оставио свој тестамент у виду опуса. Његова писања су оспоравана у југословенској али и српској емиграцији, како се жалио у својим предговорима. Пратио је резултате пописа (40 година пре него што је то постало питање општег интересовања) и с резервом примао митске приче о драстичном расту слободног изјашњавања (и броју Срба) који су се на крају испоставили као навијачка динарска претеривања.
Не могу а да не изнесем то што ми је на уму, независно од могуће реакције на став који није више ни толико авангардан колико опште-популаран. Најпре, Црногорци нису дивови, нити највећи Срби, могу бити само обични или никакви Срби. Географска одредница Црногораца настаје када и Црна Гора, иза турског заузимања Зете 1499. и пред млетачко-ускочко дизање четири нахије на побуњеничке ноге против Османлија концем 17. века за време владике Данила. Област Црне Горе и Црногораца се налази око самог Цетиња, између брда повише Котора (међа је неједном измењена у корист Његуша), Острога, река Зете и Мораче, мање више. Дакле, нити су Котор а још мање Будва у Црној Гори, камо ли Херцег-Нови а ни Никшић нити Подгорица. Даниловград је погранично место у Брдима, нецрногорски су такође Бар, Улцињ, Колашин, Жабљак, Шавник, Беране, Андријевица, Пљевља, Бијело Поље и Мојковац. У Црној Гори јесу четири нахије, тачније Љешанска, Црмничка, Ријечка и Катунска, са или без Пјешиваца који су се дуго водили као Брда док нису припојени Црној Гори и силом прилика и Катунској нахији по административној конголомерацији.
Није у питању само земљопис већ антропогеографија. Историја је учинила своје тако да постоје знатне културолошке разлике између Бокеља, Херцеговаца, Брђана, Црногораца и Зећана на пример, што у говору, ношњи, обичајима, често чак и менталитету. Физичка блискост није приближила питомије Подгоричане ирационално-виолентним Цетињанима. Никшићки говор је ближи Чачку него Цетињу до ког постоји краћи мада неквалитетнији пут. Беранци су по ношњи (и много чему још) сличнији Косовским Митровчанима него ли Которанима.
Зашто ово пише неко ко очигледно није Црногорац? Због тога што може да постане или да се макар окити некаквим црногорским пореклом шта год биле импликације тога. Јер ако овај Јарамаз није Црногорац то не значи да нема бар једног који тврди да јесте. Има и Црногораца који су рођени Београђани или Војвођани екавског говора (мада палатално неспретни да ни «Л» не изговорају од тешког ротацизма), такви лече комплексе неуспелих Београђана као највећи Црногорци и србофоби на највишим државним функцијама (председник републике, потпредседница Владе, амбасадорка итд.)
Да закључим, ја, сасвим случајно, захваљујући силама ван моје контроле, сам се родио у Београду, од родитеља који нису Црногорци. Из тог и низа других разлога, нисам Црногорац. Међутим има оних који јесу, са исто толико нецрногорским педигреом какав је мој. Има Црногораца који потичу још дубље из Херцеговине (Невесиње на пример није никада било ), па су тек у прошлом веку увели за херцеговачки говор непостојеће слово «Х» у презиме. Дакле ја нисам Црногорац, не зато што не бих могао да будем, напротив врло лако бих могао да капитализујем то што су ми деда и прадеда рођени као поданици Николе Станиног и што су Опутне Рудине под црногорском окупацијом од 1878. Врло радо би ме прихватили они који немају пријемних услова изузев можда моралне лабилности. Ја нисам Црногорац зато што се то коси са мојим личним принципима. Уколико мој протест некима нема значаја, због тога што нисам рођен на Цетињу, у четири нахије или унутар АВНОЈ граница Народне републике Црне Горе, уступам бесплатно своје речи, сваком вољном истомишљенику који ће збуњенима објаснити чињенично стање, ми ни(је)смо Црногорци!
